Primer dobre prakse iz kućne radinosti, mozak voli slike, mape uma ili kako vam drago :)

Negde sam svojevremeno pročitala, gledala u filmu ili čula, više se ne sećam, sledeću rečenicu:“ Najbolji dokaz da je hrišćanstvo prava religija je kada neko ko nije vernik živi po pravilima hrišćanstva i ne znajući ih.“

NIJE MI NAMERA DA SE BAVIM RELIGIJAMA U OVOM ČLANKU! 😀

Navela sam ovu rečenicu iz jednog sasvim „školskog“ razloga. Dokaz da bi najbolji način učenja mogao biti slikoviti i praktični način je kada neko to radi spontano, a da ga pre toga niste „učili“ mapama uma, graficima, šemama, tabelama i sličnom. Zapravo, najbolji način učenja je kad uopšte ne učite nekog kako da uči, već mu dozvolite da to radi spontano, na sebi svojstven i najudobniji način. Neko je vizuelni tip, neko praktičar, neko voli da sam tumači i analizira činjenicu po činjenicu, neko je auditivni tip, itd.

Da li škola dozvoljava ovakvu individualizaciju ili ne, da li, što bi rekla deca, „ubija u pojam“  ili ne, široka je i duboka priča koju neću ni da počinjem.

Susrećem se svakodnevno sa sve učestalijom pojavom da deca „bubaju“. U pokušaju da im pomognem da lakše i bolje nauče, trudim se da im predložim različite tehnike učenja. S obzirom da predajem biologiju, uvek na prvo mesto stavljam „posmatraj  i uoči“ i „nacrtaj i obeleži“, osnovne načine kojima se biolozi služe. Zadajem i domaći. Da, domaći iz biologije koji podrazumeva crtanje i obeležavanje. Deca, na moju žalost, domaći nacrtaju, oboje, obeleže, a da pri tom ne uče, pa uglavnom dobijam rezultat „šaraj, Jelo, da ne bude belo“ i pored neprestanih objašnjenja zašto dobijaju domaći iz biologije i za šta on služi.

Pokušavala sam i  mape uma da im provučem. Rezultati su za mene bili poražavajući u (prevelikoj) većini. Deca blokiraju i kažu „ne znam kako“ i „ne umem“ i zaista ne umeju i zaista se plaše čak i da pokušaju jer su navikli na bubanje. Eventualno, dobijem nešto što su izvučene teze, mada su i teze ili ključne reči problem. Druga varijanta je da neće ni da pokušaju jer tako nešto zahteva angažman i „udubljivanje“. Imala sam par mapa uma koje bi stručni za iste ocenili kao prave, ali to su bili izuzeci. Napomenula bih da se radi o deci koja su sa umetničkim talentima, posebno slikarskim ili su deca koja i inače ne bubaju.

Dva primer(k)a koja sam sačuvala jer su među uspelijim, a i duhoviti su (bar meni):

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Onda doživim onaj dokaz sa početka članka od jednog šestogodišnjaka.

Radi se o dečaku koji do pete godine nije umeo da drži olovku kako treba i čija je majka bila na počecima panike i očaja jer mu je grafomotorika bila na nivou deteta od 2 godine (a i to je mnogo). Ovaj šestogodišnjak nije igrao igrice na računarima, tabletima, telefonima, nije sedeo satima gledajući televiziju. Jednostavno ga crtanje uopšte nije interesovalo, ali je zato imao mnogo drugih interesovanja. Radi se o sasvim prirodno radoznalom dečaku sa živom maštom. Odjednom, od pete godine počinje samoinicijativno da crta. Sve što gleda, čuje, nauči, prvo napravi od (najobičnijih) kockica, a onda nacrta. Za godinu dana motorika mu je znatno napredovala. Uveliko crta raznorazne vrste aviona, podmornica, brodova… i to iz različitih perspektiva (!). Nije mu motorika još uvek dovoljno razvijena, ali napredak je vidan. I to sve potpuno spontano.
Danas popodne, ovaj šestogodišnjak je gledao sledeći video:

Kada bi Zemlja prestala da se okreće

Majka mu je prevodila sa engleskog. Posle prvog gledanja, tražio je još pet puta uzastopno da ponovo gleda. Gledao bi on još koji put, ali je bilo vreme za užinu. Dobio je voće, otac je u međuvremenu stigao kući, a majka je iz druge prostorije čula kako šestogodišnjak sve u detalje prepričava ocu. Kada se vratila, jabuka nije bila pojedena, ali je tu bio crtež. Na prvi pogled, izgledalo je kao da je dečak nacrtao svoje utiske iz filma „Top Gun“ koji je prethodnog dana gledao.

P_20151026_195244

Ako pažljivo pogledate, nije to nikakav „Top Gun“, već jedna sasvim lepa mapa uma ovog šestogodišnjaka, spontano nacrtana. Niko ga to nije učio da radi. Sasvim spontano, prirodno stanje, radoznalost, potreba da se nešto sazna, otkrije i zapamti. Nauči. Detaljno prepričavanje koje je majka čula je zapravo bilo objašnjavanje crteža ocu – ono što sam naučio delim sa drugima.

E, a onda majka pravi grešku. Uzima prazan list papira i dečaku ukratko objašnjava šta je mapa uma i pokazuje mu jedan od načina kako se pravi. Dečak po modelu uči da pravi mapu uma.

P_20151026_201612

Greška! Mama, VELIKA GREŠKA!!! 

Prvi crtež je mapa dečakovog uma. On tako uči. Njegov način.

I biće da ovo i nije primer dobre prakse… 😉

Da li mapa uma ovog šestogodišnjaka ispunjava standarde stručnjaka za iste i da li se, prema njihovoj proceni, uopšte može tako nazvati, nije bitno. To jeste mapa njegovog uma.

I da završim početkom:

„Zapravo, najbolji način učenja je kad uopšte ne učite nekog kako da uči, već mu dozvolite da to radi spontano, na sebi svojstven i najudobniji način.“

p.s. Mama još uvek ne može sebi da oprosti i nije sigurna kako će, ali moraće nekako da nađe način da to više ne radi.
A to to što je naučila deli sa drugima 🙂

p.p.s. Prvi crtež je lepši  🙂

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: